Mikroekonomija
To je disciplina koja objašnjava zašto jedan proizvod košta 10 evra, a drugi 100 evra, zašto neko ima, a neko nema, zašto neko zarađuje milion, a neko radi ceo život za platu - i zašto tržište nikad nije fer, ali jeste brutalno iskreno i efikasno, to je takozvani mr. Market - ne govori ti kako da se ponašaš, već realizuje tvoje ponašanje.
U centru mikroekonomije je pojedinac: kupac, prodavac, preduzetnik, porodica, biznismen. A u centru mog pogleda je jedno pitanje: Ko kontroliše odluku - emocija, navika ili interes, naredba, neki zakon, uredba?
Potražnja nije racionalna (samo se varamo da je racionalna). Ljudi ne kupuju zato što im nešto treba (odavno svi sve imaju), već zato što žele da budu neko - da se nadograde, pa ko kako može. Brend, status, pripadnost, ideja o tome ko sam ja - to su pravi pokretači potražnje. Zato firme ne prodaju samo jaknu već osećaj snage, izdržljivosti i identiteta. Cena tada nije matematička veličina, već psihološka poruka: ovo je za one koji znaju ko su.
Ponuda nije neutralna. Ona nije „šta mogu da proizvedem“, već „šta mogu da nametnem tržištu kao standard“. Najmoćnije firme ne pitaju šta tržište traži - one mu kažu šta da želi. „Apple“ ne prodaje telefon, već normu I status. Nike ne prodaje patike, već ideologiju pobede - sport, zdravlje, rekreaciju. Mikroekonomija nije balans - ona je dominacija nad percepcijom.
Elastičnost tražnje je realna moć. Ako možeš da podigneš cenu a da ti kupci ne pobegnu - ti si iznad tržišta. Ako moraš da snižavaš cenu da bi prodao - tržište je iznad tebe. Zato pravi igrač ne gradi proizvod, već neelastičnu bazu kupaca: lojalnost, identitet, zajednicu, to je i najteže.
Konkurencija? Ona nije rat cenama. Rat cenama je znak slabosti. Pravi rat je diferencijacija. Kad te ne mogu kopirati - ne mogu te ni napasti. Zato je brend ekonomska tvrđava, a ne marketinška igračka.
Trošak nije neprijatelj profita. Nevidljiv trošak jeste. Trošak promašene pažnje, lošeg pozicioniranja, pogrešnog tajminga. U mikroekonomiji najveći gubitak nije novac - već pogrešna odluka u pogrešnom trenutku.
Dobit nije rezultat pameti, već discipline. Profit se ne pravi idejom, već doslednošću. Većina ljudi ima dobre ideje - ali malo njih ima nervni sistem sposoban da izdrži tržište. Država? Ona ne razume mikroekonomiju. Ona se bavi makrobrojevima, dok stvarni rat vodiš na nivou cene, marže, logistike, psihologije kupca. Zato preduzetnik mora da razmišlja mikro, čak i kad država razmišlja makro - tako je u Americi, tako je i kod nas, i ja se baš tako ponašam.
Za mene, mikroekonomija je alat za ličnu slobodu. Ko razume kako se formira cena, kako se kreira vrednost i kako se upravlja percepcijom - taj ne traži posao, taj bira tržište, a zatim bira i cenu, za sebe.
Mikroekonomija nije nauka o tržištu. To je nauka o moći unutar tržišta. A ko razume tu moć - ne pita koliko nešto košta. On pita: ko kontroliše igru?
Iz ugla Nemanje Antića, prosvetljen pojedinac u mikroekonomiji se ne ponaša kao potrošač, niti kao klasičan proizvođač - već kao arhitekta sistema. Njegov „best of course of actions“ izgleda ovako:
Prvo: on ne kupuje, on pozicionira sebe. On ne pita „da li mi treba“, već „šta mi ovo govori o svetu u kojem igram“. Kupovina za njega nije emotivna reakcija, već informacija. Ako vidi jeftin proizvod - pita se zašto je jeftin. Ako vidi skup - pita se ko i zašto to plaća. On u svakoj ceni vidi poruku, a ne etiketu.
Drugo: on ne prodaje proizvod, već strukturu vrednosti. Prosvetljen pojedinac zna da ljudi ne kupuju robu, već smisao. Zato ne gura artikle, već gradi narativ: ko kupuje - ko postaje. Umesto „ovo je jakna“, on prodaje „ovo je simbol discipline, izdržljivosti i snage“. On ne pravi promet, on pravi identitet.
Treće: nikad ne ulazi u rat cenama. To je ispod njegovog nivoa. Ako mora da obara cenu da bi prodao - znači da nije postavio igru kako treba. Umesto toga, on diže vrednost: bolju priču, bolju zajednicu, bolju selekciju kupaca. Njegov cilj nije da proda svima - već da proda pravima.
Četvrto: kontroliše elastičnost tražnje, a ne maržu. On zna da prava moć nije u procentu zarade po komadu, već u tome koliko može da pomera cenu a da kupac ostane. Zato ulaže u brend, poverenje, lični autoritet. Kad imaš autoritet, tržište te ne testira - ono te prati...